Živim u jednom od najvećih naselja grada koje je davno prestalo da bude periferija.
Ne, nije se ono približilo centru, nego se grad raširio toliko da mi, recimo, za beogradske prilike dođemo nešto kao krug dvojke.
Trudim se da se prisetim svih prirodnih zvukova koje sam ovde, baš u svom domu čula i mogu da nabrojim: šumove i zavijanja vetrova, mrmorenje i dobovanje kiše, udaranje grada o staklo, šaputanje snežnih pahuljica kad su najgušće, zujanje muva i osa, mjaukanje, lajanje, bilo je ovde a sad ponekad, konja, za krave baš i nisam sigurna ali znam da su čak i mečke na lancu provodili ovim ulicama... pa kreketanje žaba... oglašavali su se i zrikavci, ne sećam se da li je jedno morsko prase koje je slučajno zalutalo jedno vreme u našu kuću ispuštalo i neke zvuke, sem ogromnog smrada koji i danas pamtim, a ponekad su se čule i neke ptičice... ne mogu da ih nabrojim, ali ih se jasno sećam... i da, jednom je i jedna kornjača zalutala u komšijsko dvorište, ali nečujno.
Nikada nisam obraćala neku posebnu pažnju na zvon prirode u mojoj gradskoj kući. Valjda sam uvek imala daleko preča posla i valjda sam uvek ta zujanja, zrikanja i pojove vezivala samo za selo.
Ono, nikad se ne zna, možda i postanem ranoranilac
nastavim li ovako, ali znam da mi ova
"eksperimentalna" faza nametnuta od "rano sam
legla" bašbaš prija.
Ne, nije se ono približilo centru, nego se grad raširio toliko da mi, recimo, za beogradske prilike dođemo nešto kao krug dvojke.
Trudim se da se prisetim svih prirodnih zvukova koje sam ovde, baš u svom domu čula i mogu da nabrojim: šumove i zavijanja vetrova, mrmorenje i dobovanje kiše, udaranje grada o staklo, šaputanje snežnih pahuljica kad su najgušće, zujanje muva i osa, mjaukanje, lajanje, bilo je ovde a sad ponekad, konja, za krave baš i nisam sigurna ali znam da su čak i mečke na lancu provodili ovim ulicama... pa kreketanje žaba... oglašavali su se i zrikavci, ne sećam se da li je jedno morsko prase koje je slučajno zalutalo jedno vreme u našu kuću ispuštalo i neke zvuke, sem ogromnog smrada koji i danas pamtim, a ponekad su se čule i neke ptičice... ne mogu da ih nabrojim, ali ih se jasno sećam... i da, jednom je i jedna kornjača zalutala u komšijsko dvorište, ali nečujno.
Nikada nisam obraćala neku posebnu pažnju na zvon prirode u mojoj gradskoj kući. Valjda sam uvek imala daleko preča posla i valjda sam uvek ta zujanja, zrikanja i pojove vezivala samo za selo.
A onda sam već po drugi put ustala ranom zorom
(nešto pre 6.55 :) ) i već sebe nazivam ranoraniocem.
(nešto pre 6.55 :) ) i već sebe nazivam ranoraniocem.
Ono, nikad se ne zna, možda i postanem ranoranilac
nastavim li ovako, ali znam da mi ova
"eksperimentalna" faza nametnuta od "rano sam
legla" bašbaš prija.
No, kopka me nešto drugo: živim u kraju iz kojeg (bi
trebalo da) su davno izmešteni kokice i pevci, a ovo
što se odjutros čuje pomalo mi na njih liči. Dobro,
ne kukuriče baš i ne kokodače, ali nekako mi više
kokošije, a manje ptičije zvuči.
Ima li to u vašem kraju, pogađate li na šta mislim? Il
da crtam?
***
Nagađaju neki, možda su u pitanju kikirezi ;)
***
Nije planirano, ali evo nastavka teksta. Zbog naslova.
A podnaslov bi mogao da bude:
pokloni.
- jer to tako treba i jer je red - dragim ljudima, a nekada i nekima koji su slučajno u našem okruženju, za rođenje, rođendane, imendane, svadbe, slave, veridbe, useljenje u novu kuću ili stan, za malu i veliku maturu, za upis na fakultet, za zaposlenje, za diplomiranje i tako dalje i tako dalje
- zato što osećamo obavezu, pri čemu može da nam bude i drago da to učinimo, ali i ne mora - kad nam neko učini uslugu pa da mu zahvalimo, lekaru i kad želimo da mu zahvalimo ali i onda kad imamo ili osećamo obavezu, ljubaznoj šalterskoj službenici, da pokažemo kako neko ceni ljubaznost u današnjoj sveopštoj neljubaznosti...
- ako smatramo da nije red ući u tuđu kuću, pogotovo prvi put, praznih ruku
- da, jednostavno, pokrenemo krug dobrote poklanjanjem bez nekog posebnog razloga i da, eto, nekom ulepšamo dan
- da se "odužimo" nekome ko je nama nekada nešto darovao pa osećamo neku vrstu obaveze da uzvratimo
- bez apsolutno ikakvog povoda, pobude i razloga... eto tako... "jer te volim pa mi lakše da ti tako kažem to ".
Može taj poklon da košta, manje ili više, može da
bude veliki ili mali, težak ili lak kao perce, da se
potroši za tren ili da traje, ali ono što jedino zauvek
ostaje i u onome ko ga daruje i onome ko ga prima,
jeste ta radost darivanja, vrednija, skuplja i trajnija od
svake cene koja je za njega plaćena ili od svakog
truda da se on napravi.
Ne pamtim da sam ijedan poklon držala ovako dugo u originalnom pakovanju, neraspakovan, kao ovaj koji me je po drugi put razgalio. Moja Lena, ona bečka zaplanjska snajka iz Trebinja odrasla u Dubrovniku, toliko ga je lepo spakovala i ukrasila zahvaljujući trudu svog najmlađeg sina Nikole, da mi je bilo žao da ga rasturim... sve do maločas. Žao mi je, doduše, što neki moji dragi gosti nisu mogli da uživaju u njemu kao ja sada, grešna mi duša, ali u silnoj želji da nekoga najbolje ugostite za ona tri dana kolko vam je gost, propuste se i mnogo veće stvari od raspakivanja poklona u kojem želite još malo da uživate i dok je upakovan.
Sad, to što je Lena preterala s darivanjem, kako to već zna otkad se znamo, druga je priča (ovoga puta to je čak podelila na nišku i zaplanjsku fazu - ovo je zaplanjska), ali, osim teme pakovanja poklona, o kojoj dovoljno svedoče priložene fotografije, želim da kažem nešto i na drugu temu - biranje poklona.
Kriza je učinila da su mnogi ljudi prestali da se posećuju zato što nisu pri parama, a ne žele da nekud odu "praznih ruku". Pa još kad domaćini imaju puno dece pa "pomnoži to sa dve, tri... čokolade...", ispada da jedni kod drugih ne možemo da odemo a da nas to ne koštaaaaa...
Kao da se u posetu ne može otići i sa paketom domaćih kolača ili palačinki, kesom voća iz svog voćnjaka ili s pijace, sa nekim sitnicama koje smo sami uradili...
I kao da se stvarno poklonu u zube gleda... može se, zašto da ne, otići i praznih ruku. Jer posetu čine čovek, njegova energija i ljubav, prijateljstvo koja oseća prema nama i mi prema njemu.
Znam da su na posebnoj muci, kada krenu u domovinu, oni koji žive u inostranstvu. Pod pritiskom očekivanja rodbine, familije i poznanika (koji je ponekad realan, a često samo u njihovim glavama), danima pre polaska obilaze radnje, traže, biraju, merkaju, preračunavaju se... sve u svemu, na teškim mukama su, jer ne mogu sve da stignu, svakoga da se sete, svakome da ugode.
Pa mi pade na pamet, gledajući ove Lenine bečke delikatese, a znajući da mnogi naših ljudi u belom svetu čita ovaj blog, da vam kažem nešto: dragi zemljaci, vi sami znate najbolje kako, ali ako i kad ne znate, a nećete da odete baš praznih ruku, nećete pogrešiti i u ova dva slučaja:
- izborom nekog kozmetičkog preparata (od dezodoransa, odnosno mirisa, jer to uvek i svakome treba, do neke fine kupke, pakovanja za kosu, maske ili kreme za lice...)
- izborom neke, ne dakle svega ovoga iz Leninog paketa. jer je ona preterala, ali izborom nečega za šta iz ranijih poseta zemlji znate da toga ovde nema - neki lokalni sos za meso ili pirinač, preliv za kolače, specifičan lokalni slatkiš, namaz
Upravo takvim izborom priredićete radost onima koji najviše od svega žele da vide vas same, da vas zagrle, da se ispričate, prošetate... dobili su, videli, okusili nešto što inače nemaju prilike da probaju, pokazali ste im da ste mislili na njih... I, ako pripadaju sloju prosečnih građana ove zemlje koji su večito u besparici, ni njih niste doveli u neprijatnu situaciju. Uvek će biti u mogućnosti da vam uzvrate teglom džema ili ajvara, pletenim rukavicama ili nekim drugim ručnim radom.
Jer, to su one male radosti koje svi možemo, bez nekog prevelikog napora, da priuštimo jedni drugima.
Šta meni vredi da mi sad neki imućan rođak pokloni, na primer, nov pežoNeki, kad ja nisam u mogućnosti da mu adekvatno uzvratim ;)
kokica je odavde
trebalo da) su davno izmešteni kokice i pevci, a ovo
što se odjutros čuje pomalo mi na njih liči. Dobro,
ne kukuriče baš i ne kokodače, ali nekako mi više
kokošije, a manje ptičije zvuči.
Ima li to u vašem kraju, pogađate li na šta mislim? Il
da crtam?
***
Nagađaju neki, možda su u pitanju kikirezi ;)
***
Nije planirano, ali evo nastavka teksta. Zbog naslova.
A podnaslov bi mogao da bude:
pokloni.
Poklone kupujemo i delimo, darujemo, dajemo...
iz različitih pobuda i razloga:
- jer to tako treba i jer je red - dragim ljudima, a nekada i nekima koji su slučajno u našem okruženju, za rođenje, rođendane, imendane, svadbe, slave, veridbe, useljenje u novu kuću ili stan, za malu i veliku maturu, za upis na fakultet, za zaposlenje, za diplomiranje i tako dalje i tako dalje
- zato što osećamo obavezu, pri čemu može da nam bude i drago da to učinimo, ali i ne mora - kad nam neko učini uslugu pa da mu zahvalimo, lekaru i kad želimo da mu zahvalimo ali i onda kad imamo ili osećamo obavezu, ljubaznoj šalterskoj službenici, da pokažemo kako neko ceni ljubaznost u današnjoj sveopštoj neljubaznosti...
- ako smatramo da nije red ući u tuđu kuću, pogotovo prvi put, praznih ruku
- da, jednostavno, pokrenemo krug dobrote poklanjanjem bez nekog posebnog razloga i da, eto, nekom ulepšamo dan
- da se "odužimo" nekome ko je nama nekada nešto darovao pa osećamo neku vrstu obaveze da uzvratimo
- bez apsolutno ikakvog povoda, pobude i razloga... eto tako... "jer te volim pa mi lakše da ti tako kažem to ".
Najlepše je kada poklone kupujemo, biramo, darujemo, s
razlogom ili ne, ali - od srca. Kada se radujemo osmehu
onoga ko će taj poklon raspakovati, u kojem će
uživati, kome će koristiti. Pa nam kupovina,
biranje, plaćanje... nisu ni namet ni obaveza ni
teret, već radost jednaka radosti onoga kome je
poklon namenjen.
Može taj poklon da košta, manje ili više, može da
bude veliki ili mali, težak ili lak kao perce, da se
potroši za tren ili da traje, ali ono što jedino zauvek
ostaje i u onome ko ga daruje i onome ko ga prima,
jeste ta radost darivanja, vrednija, skuplja i trajnija od
svake cene koja je za njega plaćena ili od svakog
truda da se on napravi.
Ne pamtim da sam ijedan poklon držala ovako dugo u originalnom pakovanju, neraspakovan, kao ovaj koji me je po drugi put razgalio. Moja Lena, ona bečka zaplanjska snajka iz Trebinja odrasla u Dubrovniku, toliko ga je lepo spakovala i ukrasila zahvaljujući trudu svog najmlađeg sina Nikole, da mi je bilo žao da ga rasturim... sve do maločas. Žao mi je, doduše, što neki moji dragi gosti nisu mogli da uživaju u njemu kao ja sada, grešna mi duša, ali u silnoj želji da nekoga najbolje ugostite za ona tri dana kolko vam je gost, propuste se i mnogo veće stvari od raspakivanja poklona u kojem želite još malo da uživate i dok je upakovan.
Sad, to što je Lena preterala s darivanjem, kako to već zna otkad se znamo, druga je priča (ovoga puta to je čak podelila na nišku i zaplanjsku fazu - ovo je zaplanjska), ali, osim teme pakovanja poklona, o kojoj dovoljno svedoče priložene fotografije, želim da kažem nešto i na drugu temu - biranje poklona.
Kriza je učinila da su mnogi ljudi prestali da se posećuju zato što nisu pri parama, a ne žele da nekud odu "praznih ruku". Pa još kad domaćini imaju puno dece pa "pomnoži to sa dve, tri... čokolade...", ispada da jedni kod drugih ne možemo da odemo a da nas to ne koštaaaaa...
Kao da se u posetu ne može otići i sa paketom domaćih kolača ili palačinki, kesom voća iz svog voćnjaka ili s pijace, sa nekim sitnicama koje smo sami uradili...
I kao da se stvarno poklonu u zube gleda... može se, zašto da ne, otići i praznih ruku. Jer posetu čine čovek, njegova energija i ljubav, prijateljstvo koja oseća prema nama i mi prema njemu.
Znam da su na posebnoj muci, kada krenu u domovinu, oni koji žive u inostranstvu. Pod pritiskom očekivanja rodbine, familije i poznanika (koji je ponekad realan, a često samo u njihovim glavama), danima pre polaska obilaze radnje, traže, biraju, merkaju, preračunavaju se... sve u svemu, na teškim mukama su, jer ne mogu sve da stignu, svakoga da se sete, svakome da ugode.
Pa mi pade na pamet, gledajući ove Lenine bečke delikatese, a znajući da mnogi naših ljudi u belom svetu čita ovaj blog, da vam kažem nešto: dragi zemljaci, vi sami znate najbolje kako, ali ako i kad ne znate, a nećete da odete baš praznih ruku, nećete pogrešiti i u ova dva slučaja:
- izborom nekog kozmetičkog preparata (od dezodoransa, odnosno mirisa, jer to uvek i svakome treba, do neke fine kupke, pakovanja za kosu, maske ili kreme za lice...)
- izborom neke, ne dakle svega ovoga iz Leninog paketa. jer je ona preterala, ali izborom nečega za šta iz ranijih poseta zemlji znate da toga ovde nema - neki lokalni sos za meso ili pirinač, preliv za kolače, specifičan lokalni slatkiš, namaz
Upravo takvim izborom priredićete radost onima koji najviše od svega žele da vide vas same, da vas zagrle, da se ispričate, prošetate... dobili su, videli, okusili nešto što inače nemaju prilike da probaju, pokazali ste im da ste mislili na njih... I, ako pripadaju sloju prosečnih građana ove zemlje koji su večito u besparici, ni njih niste doveli u neprijatnu situaciju. Uvek će biti u mogućnosti da vam uzvrate teglom džema ili ajvara, pletenim rukavicama ili nekim drugim ručnim radom.
Jer, to su one male radosti koje svi možemo, bez nekog prevelikog napora, da priuštimo jedni drugima.
Šta meni vredi da mi sad neki imućan rođak pokloni, na primer, nov pežoNeki, kad ja nisam u mogućnosti da mu adekvatno uzvratim ;)
kokica je odavde
Sinon sam napravila kolac sa kajsijama i poklonila ga osobi koja danas ima rodjendan : tako jednostavno, a primljen sa puno, puno zahvalnosti i radosti ! A kajsije su ove godine retko dobre.. ovde :-)) i za dorucak i za rucak i za veceru, a o uzinama i ne pricam ! Poklonu gledaju "u zube" nezahvalne osobe, sto sam vece, skuplje, pazljivije birala i poklanjala - to sam manje, to jest NIKAKVO hvala, dobijala. Pa cak nekada i prigovor, podsmevanje, i ... "moze ti se, mogla si i vise".... !!! Naravno, ne ocekujem da mi se neko "prostire" od zahvalnosti, ali bar... bar ona iskra u oku, bar osmeh radosti, bar ako nista vise, hvala iz pristojnosti. Ti su ljudi sebe okarakterisali u mojim ocima, ali ne (samo) zbog te "nevaspitanosti" i ravnodusnosti, vec kao i osobe. Tako da sada upravo poklanjam manje, vece, skuplje, jednostavnije poklone iskljucivo onako kako si ih ti opisala : OD SRCA. Pa sta god da je. Uvek je tako i bilo, ali sada valjda "znam kome kome poklanjam". Hvala Negic, kao i uvek, odlicno ! Jaca
ОдговориИзбришиEto, to je ono o čemu pričam, a jako voim kad dobijem povratno mišljenje koje mi po-kazuje da nisam u krivu. Ako je to Jaca na koju mislim... a i ako nije, mnogo hvala.
Избриши