Кумова камара

Нова прича из књиге Виолете Јовић "Чугаљ"


Несъм ја. Живот је такој искал.
Он ти записал све. Мож се риташ колко оћеш, да утекнеш нећеш.

А и куде да утекнем?

Мајео се проза село вечером. Јесење време беше. Јесен топла, јоште се не беше окишило. По поље се сработило, па сам одморан, мог се вечером мајем, а ујутру да поспим. Зора мож и без мен да съвне неки пут.

Куде це па мајем?

Саберемо се по сокаци, попијемо по неко ладно пиво пред задругу, висимо на басамаци како зреле краставице које су остајили да узреју за семе, па више несу за једење... Поразговарамо се какво има по село, прошалимо се, најдемо некога да задевамо и толко...

И тамън си појдо дома, промицао прикај њину кућу, кад ти настаде џева по авлију! Окање, пцување, на крај и пуцање.

Момчил имаше адет да се напије, па кад се напије он довати па избије сви по кућу који му реч поврну ел му се на пут најду. Тој су знали сви по село. Кад пријечи село вечером ел ноћу, знају људи који и какво тој мож да буде. И, више се никој и не трза кад галама у недоба настане.

Не би се ни ја трзал да је само галама. Море, кад припуца, вати ме бездер, сави шипке, па беж уза сокак, да се скутам, да не залута неки метак по мрак...
Да квекнем иза неки плот?

Плот плетен од тънко пруће, кој знаје и када је плетен, пруће иструлело, ће пробије метак тој па ће ме утепа.
Ћу се скутам иза кумову камару.

Од стра, од какво ли је, пресече ме долњи стомак. Притера ме, немам куде. У једну душу урипи иза камару, отпекља панталоне и квеко...
Кад ти – шуми некакво.
Да неје неко куче?

Ће ме уапе за голу гузицу, од жив срам нећу смем никоме да испричам какво ме снашло.
Ал да ме само тој снашло?
Не куче, него...
Милка Момчилова утрча иза камару и рипну врз мен, сва унезверена. Душа јо у нос.
Батали да запекљујем панталоне, него онак, сас панталоне у шаке испраји се пред њу.

Не се надала да неки има туј. Мож би и цикнула да је глас имала. Само тури шаке на уста и паде на колена.
Препал сам ју и ја. Малко јо њојан стра` и њојна мука, само сам јо ја требал овде куде је мислела да се скутала.

Скутал сам се и ја. Шћу? Исти нас стра` овде довел.
Увати ју за рамена и продрма ју.
-Милке! Милке, мори! Не бој се. Ја сам. Ћути, немој ни чује неки.
Поче да ушмрца, сирота, сва се тресе.

Пригрли ју да ју примирим.
Кој знаје панталоне када су ми падле. Отпекљане биле.
И њојна шамија. Разврзала се од бежање. И блуза...

После смо се туј наодили сваку ноћ кад се Момчил напије и напуди ју из кућу. Отпекљували смо када смо и како што стизали.
Човек је чудна животиња.
Јес, животиња...

Кад боље промислим, и ја сам се понел како животиња. Додуше, и она. Кад рипну на мен у онъј мрак испрва ме уплаши, а тъг ме нека милина пројде по сву снагу, па рипну и ја на њу... Како да памет немамо ни ја ни она. Ајд ја, селски ђилкош, момък нежења у тријеспет... Али она, одата жена, домаћица, мати... И њој тријеспета. Врсници смо, али ја се несъм женил, а њу младу одали у пешеснајес.

Одали ју?

Побегла за пијандуру да јо срећа не утекне, да јо коске крши и пуди ју из кућу у пола ноћ!
Ћерка јо узела седамнаесту. Девојка.
Несъм Милку никад пре погледал, онак, како жену. Несъм знал ни какви очи има, ни попре, ни кад се почемо заједно ваљамо иза камаруну. Ноћу било, не види се.

Несъм толка замлата да јо се ноћу по месечину у очи задзртам...
И, кој ми је ђавол бил, да ме пита памет!
Али, било што било.

А слатко беше. Како се стъвни, ја како куче на комат, искраднем се из кућу и отидем иза камару. Чекам када ће урипи Милка.

Све док једну вечер не дојде некако чудна. Умислела се како да је прдла пред кума. Стисла руке под груди и ћути.

-Што ти је? – питујем ју.
-Носећа сам.
-Па?
-Какво па?! Татко ће си!
-Откуд знаш да је моје? – оте ми се.
-А чијо је?
-Како чијо? Одата си. Од мужа ти.
-Он да је муж, мислиш да би пил и да би се на цел свет љутил? Не ме пипнул како муж има три године! Пипа ме само кад се налока, па ме избије. Откуд ми дете?
-Како да ти верујем?
-Иди па га питај!
-Зашто да га питујем?
-Ако нећеш да га питујеш, а ти иди па му скини панталоне. Што видиш сас очи у тој веруј!
-Лъжеш!
-А зашто да те лъжем? Сећаш ли се кад је оној бил у болницу пре неколко годин?
-Кој ће се тој сећа? Ја не знам какво сам јучер ручал.
-И ја сам нашла цркву у коју ћу се крстим. Еј, моја главо брљива!
-Де, не рови. Зашто је бил у болницу?
-Штројили вепра сас покојнога му башту, сами, несу тели да плате човеку који тој знаје.
-Па, и ја такој работим.
-Али, тебе вепър неје уштројил!
-Немој да причаш! Леле, кад рекнем тој на овија моји у задругу!
-Змија да те за језик уапе! Ел си ти нормалан!? Немој да си зинул! Никој тој до съг неје знал, само ми кућевни. Да ћутиш, разбра ли?
-Добро, бреј! Несъм брљив дим да окам по село, мислел сам само да се ми мушки прошалимо.
-Чу ли ме ти? Ако зинеш и чује се од мен, и ти ће пројдеш како он. Ја ћу те уштројм!
-Добро, де. Шалим се.
-Теб до шалу?
-Ма јок...
-Мани тој. Него, какво ће ми работимо?
-Не знам.
-Па, који ће знаје?
-Полък, луда жено! Удари ме сас туј вес како сас мацолу поглав. Чекај да се приберем.
-Прибирај се, али брзо. Стомак ми расте.

Једва најдо кућу. Довуко се како да сам три дана пил, а ни водицу несъм окусил.
Моји заспали. Лего и ја, али бађав лега. Неће сън на очи. Мисле, мисле, нема какво да смислим. Ниједна ми девојка у село неје ваљала. На сваку сам ману наодил. Те једна мршава, те друга дебела, те трећа зрикава, те четврта има кутлаве ноге, те пета сиротиња... Несъм знал да посиротиња нема него кад немаш акъл у главу.

Мати је, како и свака мати, живела за дън када ћу снашку да доведем. Да ју сна замени, да заљуља унученце...
Какво съг да јо рекнем?

Башта од срам неће сме у село да искочи. Ни у село ни у поље. Има се кута, да се варди да некога не сретне, да неки не завреви, да га не пита... Да ми се не смеју сељани. Народ је поган, знам, једва чекају да нека брука пукне па да се подсмишкају и оговарају...
Два дана из кућу несъм искочил.

Мати мисли да сам болан, па ми вари чајеви разни да пијем. А ја би живу соду попил да не гледам њојне тужне очи и да ју не видим посрамену кад чује њојан јединац какво је напрајил.
Трећи дън Милка реши оној што ја не мога.

Утрча напривечер на нашу капију сва намодрена по лице и по снагу, сас рацветану усницу и сас ицепен вистан.

-Којим добром, Милке? – питује ју моја мати.
-Не добро! Слушај, Драгољубе, ја сам све казала на Момчила. Еве, погле како ме напараси. Ел ме узимај ел ћу узнем... еве, овуј штрангу и ћу се обесим овде, на твоје очи!
-Какво, синко, прича жанава?- погледа ме мати сас плачне очи.

Реко да рекнем нешто, ал ми се језик врза у чугаљ и немога да зинем.

-Чујеш ли ти што те мати питује? – башта искочил из шталу сас кову млеко и стоји иза мен.
Ћутим.
-Ел си мутав? – па ме питује.
-Ја ћу у гроб сасве детево! – вели Милка.
-Кукууу мене, кукавицееее – закука мати.
-Ел ће ми овој буде кућа, ел ће ми овој пресуди! – Милка врза онуј штрангу за гушу па се поче задзрта куде да врже други крај.
-Какво прича овај шашава жена? Шће у нашу авлију? Овде ли да се обеси?
-Ја... – толко мога да рекнем.

Милка се поткачила на атуле и гледа да врже онуј штрангу за греду и да се обеси.
Мен се језик врзал у неколко чугља. Ноге и оне. Да мрднем? Како съпет.
Татко се први прибра. Врљи онуј кову, па притрча и смъче Милку од атуле да се не обеси.
Осети нешто жешко на ноге. Расипало се млеко...

-Смири се и причај какво је! – нареди башта Милке.

Док се ја одврза, Милка разврзала причу и све казала на моји.

Мати рове, разбрадила шамију, реди и ока си покојну матер да дојде за њу, да си ју прибере, да овој чудо не гледа и не живи, ел од њег ће цркне...
Башта скинул капу и помодрел у лице, како да га ударил неки сас кесер по чело.
Милка, онаква ицепена и намодрена, клечи међу њи и тресе се од ровање.

Туј смо ноћ, до јутро, такој седели пред врата и ћутали, сваки си у своје мисли, понеки пут понеки уздъне, ушмркне, живот прокуне...
Ујутру поче живот, како је он ваљда сам замислил.

Омимо се, поједомо какво се нашло по кућу, па си почемо мрдамо, сваки си по своју послу.
Мати нашла чисте дреје Милке, овај се преобукла и приватила се окол шпорет...
Вечером си сваки леже при онога кога му живот наменил.

Село јеча, па се смири.

После неко време поче да јечи од другога.

Дете се роди. Девојче.

Ни бабине не пројдоше, дојде девојче, Милкина ћерка.

Развели ју там од Момчила и девојче рекло да оће да живи код матер.  Башту јо отерали да се лечи од алкохол и од кој знаје које још...

Девојка једра, алис убава...
Две недеље седе у нас и побеже за једнога бицмана у друго село.

Село па јеча, па пројеча и ману се...

Боље што побеже. Кој знаје каква би још брука искочила?
Крштење и свадбу претерамо на једън трошак.

Тъј што је судбину записувал, прлега да је водил рачун од скупоћу.
Ја од ништа несъм водил рачун. Несъм мислел, планирал, рачунал... прлега да сас мој памет несъм ништа ни умел да смислим, па је неки тој видел озгор и дал ми да чувам оној што други неје умел, ел боље не би ни умел да најдем.
Ни да утекнем несъм умел.

Да не беше кумова камара, мож би и утекал...



Follow by Email