У потрази за изгубљеним временом- интервју са Александром Николић- Матић

Фејсбук пријатељи је знају као Александру НМ. Пријатељи, као Сашку. Ђаци, као професорку која са њима дели све, не само лекције познате јој деценијама. Многи је препознају као активног бициклисту. Неки је памте као новинара. Блогери и читаоци блогова знају је као некога ко без длаке на језику пише о... о животу, једном речју, а заправо о свим актуелним појавама које чине тај живот свагдашњи, овакав и онакав, на овим просторима одавно никакав.

Ко је, у ствари, Александра- Сашка НМ?

Завршила сам Филозофски факултет у Новом Саду, смер југосветска књижевност, давних осамдесетих, где сам и магистрирала са темом из теорије књижевности, са јаким упориштем у женском писму па све примењено на делу Милоша Црњанског. Од магистарског рада је касније настала студија У потрази за изгубљеним именом, објављена у библиотеци Академија, Задужбине Андрејевић 1998. године.Биле су то године интелектуалног преиспитивања и потраге за уметничким изразом, којим сматрам, сада сасвим владам. О томе чини ми, се најбоље сведоче приче и песме на оба блога која имам.


Највише свакако, моја два романа: Киша и моје нове ципеле  и Не знам ти ја ништа.
Оба су у облику е књиге на блогу. Овај интелектуални капитал сматрам као своју сјајну духовну авантуру. Надам се да ће се наћи и стварни издавач који ће препознати Владиславу Петровић, јунакињу оба моја романа као још један од низа незаборавних женских ликова српске
књижевности, као и да ће се појавити критика која ће је вредновати, а не да сама говорим о томе.
Жанр који негујем је фантастика. Мислим да је она најбоља слика стварности, јер је стварност увек фантастичнија од било ког текста. Треба се уклопити.





О новинарству...

Живим један једноставан живот, скоро аскетски. Није увек био такав, наравно. Деведесете, мрачне деведесете су биле у знаку десетогодишњег рада у РТС Телевизије Нови Сад. Имала сам огромно поље деловања. Књижевност, националних мањина и Срба у Војводини и Срба у Румунији и Мађарској. Издаваштво, филм, живот Матице српске, одељења ВАНУ... Сусрети са савременицима и онима који су писали мрачне странице српске националне историје ратних деведесетих. Позоришни живот и сликарство. Први ИНФАНТ, рани радови Јагоша Марковића и Кокана Младеновића у сомборском позоришту, први долазак Љубе Поповића после дугог низа година из Париза...Први Палићки фестивал филма, Стеријино позорје, Бранково коло, Змајеве дечије игре, Доситејеви дани, Нинова награда. Први преводи Нобелове из радионице Петра Крдуа и вршачког КОВа. Па избегличке колоне и ратна дејства...
Биле су то дуге године. Награда којом се из тих година поносим је Луча за специјални допринос култури државе коју дају Доситејеви дани. Лауреати пре мене су били Михиз и Добрица Ћосић. Па о воли нек изволи.
У новинарству сам научила колико реч може да буде тешка и колико лековита. Колико манипулативна и колико утицајна.



О блоговању...

Драгоцени простор. Не објављујем само моје радове, него и мојих ученика. Наиме, непосредно пред смрт мужа, због малог детета и пресељења из Новог Сада у Земун, променила сам посао и прешла да радим у средњој школи, на месту професора књижевности. Објављујем и коментаре на
рачун стварности кроз уметничке пројекте. Једном новинар у култури, увек новинар.
Блогери су посебна сорта. Цех, као и сваки други. Негде, у неком богатијем свету, млатили би огромну лову. Код нас је то...далека будућност, мислим. Једино ако променимо жанр и све постанемо модне блогерке, шта мислиш Него о томе? Волим Негославу Станојевић и њене текстове. Открива људе и пределе. Негује заборављене вредности. Волим и неке књижевне блогове. Сви смо ми једна породица, у целој регији, мислим.
На нас не утичу политичке поделе. Сајбер простор је место без граница.
Понекад нешто и фоткам. Или направим филм са децом.
За овај смо добили и озбиљну награду.

Разлика између новинарства и образовања?

Огромна. У новинарству испуњаваш своје најневероватније снове и амбиције. У образовању дечије. У новинарству летиш високо, а можеш да паднеш јако ниско. У образовању нема атерирања. Стално си небу под облаке, бар кад предајеш књижевност.

Мера утицаја?

У тако високом новинарству, које је подразумевало буквално планетарни утицај на Србе (мислим на сателитски програм коме се моја информативна редакција обраћала) мењаш историјске токове, у образовању, танане дечије душе. Па ви видите где је одговорност већа.
Лове нема нигде. Лоше плате и тамо и овде.

Приватни живот...

Самохрани сам родитељ дуже од деценије. Од када ми је умро муж сам сама. Једина помоћ ми је породица покојног мужа. На пријатеље не могу да рачунам, имам их све мање. Моја породица је расута по целом свету. Позиција самохраног родитеља у Србији је бедна, социјална заштита мизерна. Срећом сам способна и оптимистична, храбра, колико мораш бити кад сам одлучујеш о свему што се тиче будућности свог потомка.

Забава и интересовања...

Цео живот се трудим да живим пуним плућима. Одрастала у бившој Југи, дете сам рокенрола.Волим жесток звук и јаке укусе. Једном ован у хороскопу, увек ован.
Некада сам гајила шарпланинце. Сада, у стану, рибице.
Волим Земун у коме живим и Дунав на коме имам кућу. Срем цео, равницу кад пукне поглед. Одрасла сам у Руми, па мислим да из Срема не бих нигде.
Возим бицикли цео живот, од кад знам за себе. Последње две године сам се активирала у друштвеном смислу. Понекад преведем по неки текст у Удружењу  Улице за бициклисте. Активно возим бајк и борим се за нове бициклистичке стазе у граду. Да у Београду бициклизам не буде екстремни спорт него ужитак.


Бавим се и позориштем, помало, аматерски, стидљиво. Сањам да позориште постане активан део школског образовања.
Исто сам тако стидљива и у писању поезије.
Волим да правим колаче, путујем, гледам филмове, идем на изложбе. И код мене, рокенрол није умро. Напротив. А ту нигде нисам стидљива. Има се, може се. Што би рекли моји клици и мој седамнаестогодишњи син, ту свуда има неке живине.




Follow by Email