KAKO SAM PREŽIVELA MOBING ... i dočekala dan kada je moberka posipana katranom i uvaljana u perje

Za nekoliko sati ona će dobiti otkaz. Noćna mora stradalnika kojima je, ovoga puta, bila nadređena i koji su prošli meni dobro znanu golgotu, biće okončana. Nadam se, koji dan kasnije biće vraćeno na posao i dvoje kolega, novinara sa stažom dužim od 30 godina, kojima je uspela da smesti otkaz za relativno kratko vreme rukovodjenja kućom koju je jedan od njih dvoje i stvorio.

A upravo on mi je, kada je muka došla do guše i kada više nije mogao da izdrži, jedne kasne večeri, na Fejsbuku priznao: - Znaš, kada sam pre par godina slušao kako pričaš o tome na šta je ta žena sve spremna kada se namerači da nekoga uništi i šta ti je sve radila dok je tebi bila urednica, nisam mogao u potpunosti da te shvatim. Nije mi, sve to, delovalo ni logično, ni normalno. I trebalo je da meni počne da radi sve ono što si pričala da radi tebi, pa da shvatim da je sve to, ipak, moguće. I da su granice ljudske pakosti, zlobe, pokvarenosti i bezobrazluka, ma iza kakve fasade se osoba  krije, beskonačne.

Uspela sam, već, da potisnem te tri paklene godine mog života, namerno ne kažem radnog staža nego baš života samog, da se ne sećam tog otrovnog zla koje me je pritiskalo iz dana u dan i zbog kojeg mi je koleginica iz kancelarije jednog dana zabrinuto rekla: - Ja se bojim da ćeš ti tek kad sve ovo prođe, debelo da platiš, zdravljem.

Kako je sve počelo - i kako je tačno izgledalo

 
Bile smo, ne mogu baš da kažem prijateljice, ali koleginice koje se druže. Počele smo zajedno da radimo, delile smo prva iskustva, radovale se prvim ocenama tekstova, čestitale jedna drugoj kada napišemo nešto uistinu dobro.

Stvarno brzo zaboravljam loše stvari. Pokušala je, ona, i u tom pritvorenom druželjubivom periodu, da mi napakosti par puta. Pa se posle izvinjavala, a  kada sam jednom prestala da govorim sa njom, molila moje prijateljice da me ubede da progovorim. Priznajući da sam u pravu i da je zaista ismislila neku priču o sukobu kojeg je zaista bilo, ali ne onako kako ga je ona interpretirala. Idući od osobe do osobe, dok sam ja ćutala.

Sada znam da treba pamtiti kada te neko ujede. Da sam se toga pridržavala, ne bih propatila te tri godine, od njenog zla, pakosti, ljubomore, besa, od njene loše duše.



Kada je, s promenom vlasti, ostala bez funkcije, nije imala hrabrosti da ostane u kući u kojoj smo zajedno počele radni vek. Podršku i poštovanje kolektiva davno je izgubila, a tada su joj okrenuli leđa i svi oni kojima se, okrećući se protiv dojučerašnjih drugova i prijatelja, okružila. Mislim da je zadržala neke dve prijateljice, jednakog moralog sastava kao što je i sama. Kada bi, novim poslom, morala da dodje u našu firmu, ako njih nije bilo, nije imala sa kim da popije kafu. Njena naslednica, sa kojom je takođe imala neraščišćene račune, ali intimnijeg karaktera, često nije dozvoljavala aranžmane s njenom novom firmom, samo da bi nju kaznila.

Šteta, jer, bila je lepa žena i dobar novinar. I samo da je uspela da sputa to zlo u sebi, samo da je nisu poneli mržnja, pakost, zavist i bolesna ambicija, bila bi danas uvažavana žena.

Počelo je, što sam nekako i očekivala, sa oduzimanjem oblasti i prebacivanjem na manje cenjenu rubriku. Znala sam da je to kazna za sve one komplekse koje je godinama pre toga imala jer sam se, kao diplomirani ekonomista, vrlo brzo našla na cenjenijoj privrednoj rubrici, od tada zajedničke gradske hronike. Kada nije uspela da me tu izazove, a znala je koliko sam u to vreme bila eksplozivna i osetljiva, krenula je u sitne pakosti tipa, pukla je vodovodna cev u nekom dalekom naselju, pa idi da vidiš o čemu je reč. 

Onda je počela da mi krije tekstove. Pa da  urednicima slabijeg karaktera nalaže da ih bacaju. Onima moralnijeg sastava, kao usput, pred zaključenje lista bi naložila da hitno objave neki bezvezni tekst, a povuku moj, kao, za sutra. Ili za malo sutra.
     
Uspevala sam za prvih 15 dana da ispunim oko 75 odsto norme, ali nikako da za ostalih 15 ispunim nedostajućih 25 odsto. I tako, dva meseca. Trećeg sam morala, htela ne htela, da odem na bolovanje. Uvek bih joj tako doskočila, nema veze što bi mi plata tada bila redovno manja - ionako me je udarala po džepu i smanjenjem koeficijenta i redovnim izmišljanjem kazni i svakojakim pokušajima moje diskreditacije.

Širila je o meni svakojake priče, a budući da se, kao svaki nesposobni rukovodilac, okruživala mahom ljudima još gorim od sebe, nije joj bilo teško da manipuliše kako god naumi.

Prvih godinu dana njene vladavine ulazila sam, ali bukvalno svaki dan, s grčem u stomaku, u poslovnu zgradu. Nije valjda da ovi ljudi okolo veruju svemu što ona priča o meni i misle da je ona u pravu, mislila sam, potresena pitanjima koje sam čula izokola - šta ova hoće, šta se samo buni.

Bliske kolege su me podržavale, ljudski i prijateljski, ali niti sam tražila ni očekivala nešto više od toga, niti su oni smeli bilo šta dalje, jer se znalo šta bi im sledilo u tom slučaju.

Onda se okuražila. Nisam više bila jedina

 
Nikad neću saznati zašto sam ja bila jedina njena žrtva punih godinu dana i zašto je čekala tek drugu godinu svoje vlasti, pa da udari na druge. Ili sam joj ja najviše smetala u njenim karijerističkim ambicijama ka čijem ostvarenju bukvalno nije birala sredstva, kako su mi objašnjavale neke kolege, ili je, pak, morala od nekoga da počne, a meni je kroz neke godine druženje znala slabe tačke, pa je mislila da je to dovoljno, verovala sam ja.

Tek, posle tog vremena uspela je da postane najomraženiji urednik u istoriji našeg lista. Jednog dana od nje je plakala koleginica sa kojom je do juče bila nerazdvojna, drugog bi šutnula kolegu koji joj je nekada bio uzor, sledećeg nekoga ko me je pohvalio za dobro obavljeni zadatak. Jednome je skinula koeficijent, drugome oduzela oblast, koleginici zamerila što nije ostavila bolesno dete kod kuće i dojurila na njen poziv...

- Svaka ti čast, jedino ti smeš da joj odbrusiš i jedino tebi ne može ništa - govorili su mnogi koji su je se plašili i jedinu utehu nalazili u njenom nerviranju zbog toga što mene ne može da pokori. Da me baci na kolena, da pred njom, u njenoj kancelariji koja je bila stecište svakojakih psihijatara za koje smo se svi pitali šta tu toliko rade, cvilim i molim.

Može mi, govorila sam u sebi, dok sam se smeškala, može da mi izaziva neprekidne nesanice, probleme sa štitnom žlezdom, opadanjem kose, pa čak i tikove, kojih sam se jedva otarasila.

- Digla si celu kuću na noge - rekao mi je direktor na čiji sam se poziv, pravo s prinudnog bolovanja, našla u njegovoj kancelariji - ova se prešla u računici i podnela zahtev da ti se da otkaz, ali sam ja dao da se to proveri i znam da nije tačno. Znam i sve što ti radi, pa da prekinemo sve to, biraj radno mesto koje hoćeš, ja ću ti ga izmisliti.

Prihvatila sam, toliko puta ranije odbijano, radno mesto šefa marketinga, samo da bih se sklonila od njenih zlih kandži. Pokušala je i tu da se umeša, osporavala, sprečavala, odugovlačila, dok klackalica na kojoj je igrala svoju igru i sa direktorom, želeći i njegovo mesto, nije prevagnula na njegovu stranu. Tako sam se bar delimično spasla, budući da je i tu pokušavala da mi napakosti. Meni nije uspevala, ali je zato  mogla da ukine stimulaciju svojoj sestri od rođenog ujaka, koja mi je bila sekretarica i koju sam svakog meseca nagrađivala maksimalno, zato što mi je pomagala u sprečavanju manipulacija sa normom producenata, što je inače bila normalna pojava u toj službi do mog dolaska.

 

Na kraju balade, meni je nje žao. Zaista


Za koji sat biće bivša - još omraženiji rukovodilac nego kada je odlazila iz prve firme. Ne brinem za nju, reče mi juče mladi kolega koji nije bio pošteđen njenog zla, kao što jedino jesu nesposobni i ulizice kojima je naklonjena. Nju će ponovo neki đavo da rehabilituje, kao scene u hororu, kad misliš da je neko konačno mrtav, a on mrdne još jednom, pa ga ponovo ubiju... i tako. Ali, za sada smo spašeni.

Ne znam hoće li mi neko verovati, ali, na kraju balade, meni je nje žao. Časna reč. Za manje od 15 godina uspela je da pogazi sve ono što je gradila 40 prethodnih. Srozala moralni kredibilitet, pljunula sama na svoje ime, doživela da joj osporavaju čak i neke kvalitete koje nesporno ima, ostala bez prijateljstava građenih decenijama, pokvarila nekoliko rodbinskih odnosa, uverila se da ti ulizice i slatkorečivi koje podižeš više od njihove vrednosti prvi udare nož u leđa, navukla na sebe svakojake pogrdne, uvredljive i ponižavajuće nadimke i komentare, po kojima će je pamtiti, kletve progonjenih i suze mnogih od njih, koje će je kad-tad zaboleti.

A zašto ja sve ovo pišem, pitaće neko, ako već kažem da je žalim.

Ne likujem, to nikada ne činim, ni pred čijom sudbinom. Ovo nije ni moja osveta, ni pakost, ni zla namera. Ne svetim ni sebe, ni one kojima je smestila otkaz, ni one koje je proganjala dok su im najdraži bili na samrtničkom odru ili u bolesničkoj postelji, ili su oni sami bili ozbiljno bolesni. To neka ona nosi na svojoj duši. Ako je ima.

Ovo sam napisala isključivo radi nekih budućih njenih istomišljenika, od kojih bi  propatili neki novi ljudi, koji veruju da su im kvalitetan rad i odgovoran odnos prema poslu najveća zaštita od progona. A onda shvate da stvari baš i ne stoje tako.

Follow by Email