ASERTIVNOST I KAKO JE STEĆI

        Već sam bila duboko u svojoj četvrtoj deceniji kada me je prijateljica Zorica, psiholog po struci i vlasnica psihološkog savetovališta u to vreme, ni sama ne mogu da se setim zbog čega, testirala po nekim stučnim psihološkim pravilima i šemama. Ne sećam se ni  kako se zove taj test, ali znam da mi je na kraju dala jedan crtež - nešto kao krug u kojem se odredjuje sta kome i koliko pripada. I jasno se sećam njenih reči - da te ne poznajem, rekla bih da je ovo nemoguće. Svi drugi elementi su ti odlični, ali asertivnost štrči. I zato sam ti u ovom delu kruga napisala - jačati asertivnost ličnosti.



     Asertivnost, meni tada nepoznat pojam, objasnila mi je ovako - ako ti na kasi ne vrate kusur, ti ćeš ili da odeš bez njega ili češ se posvadjati sa kasiricom. Asertivna ličnost će stajati sve dok ne dobije svoj kusur. Ako ti u restoranu donesu nedovoljno ispečenu pljeskavicu, ti ćeš dići galamu ili je nećeš pojesti. Asertivna osoba će reći, molim vas vratite ovo i dopecite ili mi donesite drugu, pečenu pljeskavicu.

     Zahvaljujući Zokinim objašnjenjima i kasnijem praćenju literatire na ovu temu, skrojila sam i svoju definiciju asertivnosti, koja se svodi na ovo - umešnost, zašto da ne i umetnost, reagovanja u svakoj situaciji, posebno onoj neprijatnoj, tako da se na miran , lep način, bez galame , svadje i povošenog tona, reši svaki problem.  U Vikipediji piše - asertivnost je ponašanje koje karakteriše samouverena komunikacija svesna sopstvenih prava i vrednosti.Neki ovaj pojam definišu kao - kako ljubazno reći ne , drugi kao   zauzimanje za sopstvena prava kroz izražavanje svojih stavova na direktan način, vodeći računa istovremeno i o  pravima drugih.

     Odrasla sam u sredini gde je podizanje glasa vrlo često najjači argumenat, kako u običnoj porodičnoj ili komšijskoj raspravi, tako i u ozbiljnim sukobima, tokom kojih se ode i dalje - ne retko posle takve galame komšinica sutradan krije lice velikim naočarima za sunce ili nosi duge rukave usred leta. Kroz čitavo školovanje , nikada nam niko nije držao nikakvo predavanje na temu ljubaznosti, lepog ponašanja, istrajavanja u borbi za svoje mišljenje na fin način...

      Pa sam pod stare dane počela da vežbam. Pre nego što mi adrenalin krene u mozak, složim facu sa sve osmehom u pristojnu formu i obratim se nekome ko me je upravo iznervirao - medicinskoj sestri koja prima preko reda, prodavačici koja bi da mi rukama kojima uzima pare  seče i melje meso, poštaru koji mi poresko rešenje ubaci u sanduče umesto da mi ga donese na vrata i preda uz moj potpis... I da vidite, pali. Čak mnogo više i bolje nego da sam podigla ton, pripretila tužbom šefu, inspekcijom...Molim vas - čini mi se , ova reč i gvozdene kapije otvara. Kažeš mu više nego što bi u ma kojoj svadji uspeo da kažeš, a on nema razloga ni da se buni, ni da  se ljuti, a najmanje negoduje i onda i sam podiže glas.

     Ovo je samo jedan aspekt asertivnosti, za mene daleko najvažniji i, slobodno mogu reći, od kako ga primenjujem na sebi, čini mi se da sam postala bolja osoba. Desi mi se, doduše, da ponekad još planem, pa ako druga strana prihvati bačenu lopticu i pristane, dodje tu i do teških reči. Eto, neki dan sam reagovala na to što vlasnici nisu psu stavili mrežu na brnjicu, njih je to pogodilo, pa je došlo do rasprave i podizanja tona. Šta bi na to sada rekla Zoka, pitala sam se odmah zatim, svesna da mi nedostaje, sve više. Ne zbog jačanja asertivnosti, mogu ja to i sama - nedostaje mi naše ispijanje kafe, naše druženje, naša priča. A Australija, daleko....
     

Follow by Email