Nova Kevaipo gostuje na mom blogu


Volela bih ja da njene priče čitam i u štampanom izdanju. A dok se to ne desi, neka ih malo i na blogu.
Nova Kevaipo

Ovo nebo igra fer plej igru - za nas dovoljno da ga zovemo dom



Neki su otišli iz ove zemlje iz pukog hira, jer su i ovde mogli sasvim lepo i pristojno da žive. Neki su morali, samo da bi preživeli. Neki su tražili više i bolje, ne samo ili ne uopšte u parama, nego u uslovima dostojnim za život svakog čoveka - poštovanje, red i zakon isti za sve. Neki, jer se ne mire sa stanjem koje preti da iz statusa quo pređe u najcrnji očaj.
Ovo je jedna priča o onima koji nisu želeli, ali su ipak odlučili da odu. I to tamo, otkud je došao otac porodice u želji da život nastavi baš ovde.
Ovo je priča Violete Woble, Novosađanke koja je želela da njeno dete odrsata u njenoj zemlji. A ipak, upravo zarad njegove budućnosti, odlučila je da budućnost grade u zemlji njegovog oca:

"Volim celu planetu Zemlju i da imam dugačke ruke ja bih je volela zagrliti rukama. Ali  nemam i onda je grlim srcem.



Tata Andrew i Noah
                            Violeta i Andrew
Cela planeta je moj dom, ma gde putovali ili živeli. Jednom je neko rekao celu istinu u jednoj rečenici: ”Deci treba pružiti krila i korene“.

Šta blogeri očekuju od blogera, a šta od čitalaca (2)

U prethodnom tekstu na temu očekivanja blogera ("molim vas da me zapratite, ja sam ovde nova") osvrnula sam se na greške koje, u želji za osvajanjem privlačenjem čitalačke publike mogu da učine ambiciozni, neiskusni i nedovoljno...ajd da kažem, korektni, mada za to postoji i teža reč, blogeri.
Ostavljanje citirane poruke ispod tuđeg bloga može značiti samo to da je reč o lovcu na pratioce i ništa više, odnosno ništa više pozitivno.

To ništa pozitivno, znači da:

- niko nije dužan, a najmanje XX bloger, da prati bilo koga samo zato sto je ovaj to pristojno ili manje pristojno zamolio



Pažnja, posećenost bloga i čitanost od svakoga, pa i od samih blogera, može se steći isključivo kvalitetnim sadržajem koji na svom blogu objavljujete.

Nije do drugih, do tebe je

Namenjeno svim smaračima ovog sveta. Onima kojima su za sve drugi krivi. Kojima pomoći, nažalost, nema. I zato, ako vam se takvi dese, samo bežite što dalje od njih.



Ako nije baš svako, onda je bar skoro svako bar jednom u životu (a neki "ponavljači" i više puta) imao bliski kontakt sa kakvom osobom iz ove priče:

- koja je toliko činila tolikima, ali su svi oni redom nezahvalni i svi, ali apsolutno svi je sete samo kada im treba nešto od nje, a ona je i dalje budala pa nastavlja da im daje i da im nesebično čini, iako ne zaslužuje niko ama baš ništa



- koju niko, a najmanje ti kojima je toliko činila, ne pozivaju, osim  kada im nešto treb; ni na rođendane, ni na slave, ni na veselja... a i ako je pozovu, to je onda neki levi dan, pošto se izređaju svi dragi i mili i poštovani gosti... od trećeg dana posle slavlja, pa nadalje

- koju nikada niko nije izveo na kafu ili kolače, taman posla na ručak ili večeru, iako je ona izvodila sve redom i po više puta

- koju niko u društvu u kojem se nađe ne brani ako upadne u nevolju, niko ne drži njenu stranu pri raspravama sa ozbiljnim sukobom mišljenja i kojoj niko i nikada nije dao otvorenu podršku ni u čemu

- koja je uvek u pravu, ali uvek gubitnik

- koju niko i ne razume, nego jedva čekaju da im se nacrta pa odmah počnu da je napadaju, vređaju, osporavaju

- koju niko neće ni da sasluša kada joj je teško i kada bi samo da ima kome da se izjada, iako ona ima samo tri problema o kojima priča ceo život

- i koja... i tako dalje i tako, tako dalje...

Molim da me zapratite, ja sam novi bloger

Molim da se u ovom tekstu ne prepoznaju blogeri koji za sebe tvrde da "pišu blog isključivo sebe radi" i da ih "uopšte ne zanima šta drugi o tome misle". Ne bih se baš složila sa onima koji im kažu "lažeš, jer da je to istina pisao bi zaista samo za sebe ili bi zaključao blog za javnost i nikako se ne bi eksponirao", već mislim da je pre reč o samozavaravanju i nespremnosti da spoznaju i priznaju  istinu koja  pokazuje da nam je, ipak, svima koji imamo blogove dostupne bilo kome, stalo makar do toga da proverimo sebe i da vidimo koliko je ono što pišemo dobro po utiscima drugih.




Tema su, dakle, blogovanje uopšte i mesto blogera u njemu ne samo kao autora teksta, već i njegovog odnosa prema tim čitaocima: samim blogerama i svim povremenim ili stalnim čitaocima njegovog bloga, pa i onim potencijalnim.

Ono, kad previde da su svi svedoci njihovih laži

Malo objašnjenje u vidu uvoda u ovu priču  za neupućene (što sam i sama bila dok otac nije počeo da pije farin, lek za razređivanje krvi, a iz razloga preživljene plućne tromboembolije iliti infarkta pluća).



Racionalizacija i reorganizacija, s naglaskom na "ušteda, ušteda i samo ušteda", u zdravstvu na delu izgleda ovako: ranije su pacijenti koji piju lekove za razređivaanje krvi morali da idu na kontrolu obavezno jednom mesečno, taman posla da preskoče termin,  govorili su im,to je u njihovom interesu i sebi čine zlo.... jer, naravno, može da se desi svašta, pa da bi se to svašta pravovremeno predupredilo (kako pacijenti ne bi zdravljem i životom plaćali, a zdravstvo produženim i dodatnim lečenjem istih ;) ), a onda se Neko Pametan dosetio da ti farini i ostali antikoagulanti i nisu tako opasni, a i što da se pacijenti maltretiraju svakog meseca, pa je zakazivanje kontrola produženo u dvomesečnom, a i dužem, intervalu. Manjak lekara  u ovoj službi "nadoknađen" je ukidanjem svakodnevnog rada  popodnevne smene i omogućavanjem onima koji su prepodne zauzeti, da dolaze jednog od  dva dana u nedelji.
Neka sve ovo  ide tom Nekom Pametnom na glavu, pacijenti i doktori tu ništa nisu krivi.

Pismo sestri - (kaže autor, neka me bar sa bloga čuje)


                 Sa licem pacova, sitnih očiju, usta  stisnutih, razvučenih u crtu i nosem koji je nadoknađivao veličinom  prethodno opisano, va sasušena i sa retkom besprekorno  isfeniranom kosom. Mala rastom, nije mi do ramena. Besprekorno obučena, markirana od glave do pete. Kao muškarac se nikad ne bih okrenuo za njom. Moguće da je sada prvi put vidim realno. Trebalo je mnogo ranije. Nisam. A nisam srećan ni sada, što su mi se oči otvorile.




               Sva neurotična, prosu svoj otrov po meni jednim naoko jednostavnim pitanjem. Da ga nije propratio nekakav grč, koji joj je u potpunosti izobličio ionako nelepo i ispijeno lice. Nekakav mučenički, a pobedonosni izraz: „A reci mi, zašto ti nemaš uticaja na svoju decu?“ 

Onakav si čovek, kakav si kada ti pokažu da nisi u pravu

- Nismo mi ono što bismo želeli da drugi misle da jesmo, ni ono za šta se izdajemo kada smo  nasmejani, veseli i zadovoljni,  setni, tužni i bezvoljni, već ono što izranja iz nas onda kada smo istinom i činjenicama saterani u ćošak i kada nemamo argumente kojima bismo potkrepili ono što tvrdimo ili nastojimo da nametnemo kao jedino ispravno čoveku preko puta nas za koga znamo da je u pravu



U čovekovoj  prirodi je težnja da sebe predstavi u najboljem mogućem svetlu. Razlikujemo se samo po načinu na koji to činimo, po mehanizmima koje koristimo da što bolji utisak ostavimo, po vremenu koje utrošimo na te pokušaje da svetu prikažemo samo svoju najbolju stranu i, najvažnije, po meri u kojoj sami sebi dižemo cenu. 




Hoću da kažem, imajući u vidu ovo poslednje, a to je, uostalom, svima poznato - neki daju sve od sebe da uistinu i budu onakvi kakvima se predstavljaju, neki tu i tamo zabašure neku svoju manu (svejedno da li intelektualnu, karakternu ili fizičku), a neki su u stanju da realnu sliku sebe zamaskiraju u tolikoj meri da oni koji ih upoznaju u pravom svetlu budu naprosto preneraženim onim što vide, čuju ili osete u njima tom prilikom.

Bar ti puno oko, kad već srce nije



Ne znam šta je ovim devojkama, niti šta vide na meni. Ponekad se odbranim, odbijem, okrenem se i odem. A onda, ponekad, dignem ruke i... dopustim da život teče malo i u meni, ne samo tamo negde, pored.



I veruj mi, nemam bre zašto sad da ja tebe lažem, stvarno sam ono, ogoljen do daske i stvarno ti pričam kao sestri... ne moram kao nekad čak ni da se trudim. Kao nekad, kad sam bio i mlad i poletan i poželjan i kad... kad sam stvarno bio nekakva prilika, ako sam to uopšte ikada i bio.

Svi po malo i jedra se razviju sama - Sanja Ciganović ili "priče razvedene mame"

Oglasila se najpre blogom, zatim i knjigom. Britkim jezikom reže po vremenu u kojem živimo, njegove negativnosti secira preciznim skalpelom svojih zapažanja, stavova i opravdane kritike i... nikoga ne ostavlja ravnodušnim. 



Sanja Ciganović, inače zaposlena u privatnoj firmi na poslovima spoljne trgovine, što joj omogućuje plaćanje računa, kaže, blog je prihvatila kao balans svemu onome što mora. U pisanju uživa i odbija svaku pomisao da "hvali jafa keks", odnosno zarađuje pišući naručene tekstove.

Sve je krenulo od tih priča razvedene mame, a posle je nastala i "Kafa sa Sanjom" kao produžena ruka te brige o ljudima u jednom trenutku prepuštenim samima sebe, u neočikavnim i za mnoge potpuno nerazumljivim okolnostima.

Sanja Ciganović je na listi Naj žena Blic žene za prošlu godinu. Njeni Fejsbuk drugari, prijatelji i poštovaoci daju joj podršku u glasanju organizovanom tim povodom, slanjem poruke NZ SANJA CIGANOVIĆ na broj 063 257000.

Sanja je danas gost moje rubrike "Podržavam kreativne". I to je jedan od načina na koji joj dajem podršku:

   
"Nije me polomio razvod. 

Polomio me je loš brak, a razvod je bio samo sahrana tog lošeg braka. 

Osam godina, jedna ćerka, i svako sa pravom na svoju sreću. Idemo dalje. Nas dve kod mojih roditelja, on svojim putem. Srce i duša u komadima odavno. Noge gaze sneg a snage nemam. Slomila me je dotadašnja borba u kojoj se odavno znao pobednik. 
Njegova flaša, njegov izbor.

Ustaj, Sanja, život nikoga ne čeka. Pomoć porodice i nekoliko prijatelja. Savlađivanje jednog po jednog dana... posao, dete, škola.. Sve mora da ide napred. Nigde nikoga da odemo u šetnju. Bioskop i pozorište, misaone imenice. To mi je nedostajalo. Ljudi sa kojima mogu da nastavim da živim život. 

Ćerka i tata su nastavili svoj odnos, na svoj način. Tu se nisam mešala i neću, nemam pravo, to je njihovo.

Počela sam da pišem priče iz života razvedene mame pa su sakupljene i, uz pomoć prijatelja, odštampana je knjiga. Bez želje da budem popularna i bogata, da iskačem iz medija i frižidera, da smaram... Knjiga, kao dar svima koji me vole, da jednog dana kad budu brisali prašinu kažu „To je ta žena, koja mi je pomogla da opet ustanem, pokrenem se, nasmejem se“. 

Pisma čitateljki bloga, a i knjige, kao najlepša nagrada. 

Uspela sam da ih pokrenem. 

Zašto se ne bi družili i uživo? Tako je nastala „Kafa sa Sanjom“. Nisam ni psihoterapeut ni advokat, samo sam prošla kroz trnje razvoda i znam šta mi je falilo. Komunikacija bez osuđivanja, traženja ko je kriv, ko nije, zašto, kako se brak raspao. Hajde da pričamo, o svemu, o braku, deci, kuvanju, viceve, hajde da se družimo.

I, tako je počelo i na isti način traje. Na svojoj Fb stranici objavim kada je druženje, a glas sam nađe do koga treba da stigne. Neko dođe jednom, neko postane redovan. Budu tu i savetnica za ishranu, sportski trener, advokat i licencirani psiholog-psihoterapeut, za sve one kojima su potrebne individualne konsultacije. Mi, ostali, se smejemo i pijemo kafu u jednom novobeogradskom kafeu. 

Nema članarine, troškova, zarade. Samo dobra Energija i želja da se pruži ruka nekome kome je potrebna. Samo da se pokaže da nismo sami, šta god da se dešava, da može da se razgovara, da se napravi izbor, naže rešenje kako dalje.


Rad „bez para“ ne plaća račune, činjenica. Puni srce, i moje i onih koji dođu, upoznaju druge, odluče da se pokrenu (kroz sport), promene način ishrane, potraže savet advokata ili psihologa. Ili se samo nasmeju, uhvate vazduh da ponovo zarone u svakodnevni život, pronađu skafander za dete ili knjigu iz lektire. Ljudi se spontano upoznaju, prepliću, prave nove veze. To je moja ideja. Kroz neformalno savetovalište dati vetar u jedra onome ko miruje, ko želi da se pokrene ali mu dašak vetra nedostaje. To je ta sinergija. Svi po malo i jedra se razviju sama..."

Follow by Email