Opklada za smeh

Ne, nije ovo tekst o smehu kao posledici dobrog vica, uspešne šale, radosti, ispunjenja velike želje, uživanja u divnim trenucima... Reč je o onom smehu koji duže nego na usnama i obrazima traje u nama i zvoni i mnogo vremena od kada ta spoljna manifestacija naše radosti utihne. Ono što je, jednom sam na TV čula od njih samih, na ciganskom definisano kao "cveta mi duša".


Mislim na onaj smeh, zarazan kao kada se beba u kolevci zaceni na glupiranje ponosnih mama, tata, baka, deka i ostale familije koja se otima za delić njene pažnje, zarad koje je u stanju ne samo da dubi na glavi, nego i da visi sa plafona ;)

Baba Grozdine hejterske afirmacije

Ene ju, nit govori, nit romori, niti pa lebac u usta tura. Samo odi, odi po dvor kad god se mož popridigne. I uzdisuje, kad misli da ju nikuj ne čuje.
Sava Šumanović
A oratila sam voj, neje da nesam oratila, ako sam znala da će se na men naljuti, ko da sam voj ja za sve kriva.

O "svijetu kojem se ne može ugoditi"

Postoje ljudi sa kojima je sve lako. Oni znaju kada mogu i šta mogu, nije im teško ni da definišu ni da vam kažu šta žele i šta ne žele, znaju i šta im se sviđa i šta im se ne sviđa i zašto im se ne sviđa. Sa njima uvek znate na čemu ste. I kada su srećni, i kada su tužni, i kada im nije ni do čega i kada bi hteli sve.



I postoje oni drugi. Oni, koji bi sve, ali istovremeno ne bi ništa. Čas nešto mogu, čas ne mogu. Sad nešto vole pa onda ne vole. Niti su ikada to voleli. Mada, možete se zakleti u sve najmilije, da su vam poslednji put tvrdili kako baš to i baš najviše na svetu, vole.


Čemu nas uče godine

Kada si mlad, željan si svega. Čak i kada ih imaš, po nekim kriterijumima i sistemima vrednosti sasvim dovoljno, uvek bi još - lepote u oku i srcu, uživanja, provoda, druženja, putovanja, haljina, cipela, patika, ljubavi i svega ostalog što godi tvom telu, tvojoj duši i tvom srcu. I uvek ti nešto fali, uvek nedostaje taj neki "faktor x" sa kojim bi, da ga imaš, bio uistinu kompletan i zaista zadovoljan životom.




Da ne pominjemo i ono, što ti posebno kada si mlad predstavlja razlog za brigu, tugu, ponekad i očajanje - prekratke noge, predug vrat, nedovoljno tanak struk, dugačak nos, tanke usne, manjak santimetara, višak santimetara, retka kosa... Na svu sreću, na količinu pameti nikada se niko ne žali. Ni star, ni mlad.

Živiš u baraci, al vodu plaćaš kao da je vila sa bazenom

Nije se ova država u čitavoj svojoj istoriji proslavila svojim odnosom prema njenim kćerima i sinovima pa i onim najvećim, kojima se danas busa u prsa. Znala je da nagradi pogrešne i zapostavi najzaslužnije, da kazni ili ignoriše nedužne a na pijedestal izdigne mizerne, bezvredne i ljigave, da prećuti vredne i glorofikuje barabe. Znala je da zažmuri kad nije trebalo, da okrene leđa, da bude nezahvalna i još na milion načina nekorektna prema svojim građanima, ali je izgleda najteže, od svih mogućih prevara koje ljudski mozak može da smisli, kada prevari država.


Jer, svi mi koji nemamo rezervnu domovinu, ne zato što nismo mogli već stoga što nismo ni hteli da je steknemo, kunemo se u nju jedinu, valjda zbog te ljubavi prema njoj, koja nam je usađena u kičmenu moždinu i bez koje ni sami ne bismo bili celi.

Da li ste normalni... vi, neki

Prvi razlog objavljivanja ovog teksta jeste da vas upozorim na to šta može da  se desi s fotografijama koje stavljamo na izvolte na društvenim mrežama, a time i svakojakim bolesnicima.

Drugi je da pitam one koji zloupotrebljavaju tuđe fotografije na najmorbidniji i najološkiji način, boje li se nečega... znate ono, kosmička pravda, Bog itd... kada rade ovakve stvari.

Ovde je u pitanju stranica na Fejsbuku , Miris prošlosti, sram ih bilo, koja je bez pitanja uzela moju fotografiju mog, na sreću još živog oca, da bi na nju okačila ovaj morbidni tekst:



Moji prijatelji znaju koliko sam bila uznemirena pre nekoliko dana, kada sam sanjala jedan ružan san.. a sada još i ovo.

Sram ih bilo!

A vi, normalni i zdravi ljudi, vodite računa šta bolesnicima ostavljate na tacni... meni je dobra lekcija.

PS - rekoše mi neki da potražim advokata. S bagrom, kažu, jedino se tako može.

Ponekad, iako u bajke ne veruješ, shvatiš da ih i u stvarnosti - biva


Ne verujem u bajke, iako ponekad život sve tako uredi da sam po sebi postane bajka, nekima.

Ili bar oni učine sve da svoju bajku dožive i nastave da je žive, čak i onda kada se neki dani ne mogu nazvati bajkom. Pa u tom sudaru neminovnih minusa i pluseva, uspona i padova, smeha i suza, tuga i radosti i svega ostalog što majstor život ume da  umesi, njihova vedrina, pozitivna energija i sve ono što ih čini onakvima kakvi jesu, postave tas na vagi baš tamo gde ljubav, radost i smeh odnose prevagu.


Pa pobeđuju svakodnevno i preskaču prepone koje su sami sebi postavili. U susret svakom novom svitanju koje ih raduje novim radostima.

O tome kako nas je još obogatilo blogovanje i o tome kako smo otkrile Dušanovački cvet

Verovatnoća da bi se makar dve osobe iz onog društva koje se prošle nedelje okupilo u beogradskoj Kafani Dušanovački cvet (dijagonalno od dušanovačke pošte, na samom uglu, bašta još ne radi) srele, upoznale, progovorile makar jednu reč, može se meriti promilima. A verovatnoća da će se dvadesetak srodnih duša naći u isto vreme na istom mestu, u sličnom raspoloženju i presrećne što će jedno lepo veče provesti zajedno, je ... da i ne govorimo.


               Na rastanku - stale bi u ovaj kadar i ostale, ali su morale ranije da odu 

Daću svojoj malenkosti na značaju isticanjem činjenice da  naša okupljanja postaju već tradicionalna (i stoga mnogo zameram Milji , i pored svih njenih prethodnih zasluga, što ih takvima tek najavljuje ;) ), a ovoga puta im otkrivam i razlog svoje želje da ih vidim odjednom na istom mestu - moji beogradski dani su isuviše kratki za usaglašavanje i sve ostale prateće elemente dogovaranja oko pojedinačnih susreta.



Da ne bi Agneze, koja je u ime svih nas odabrala mesto okupljanja, ko zna u kom objektu bi se te večeri sve orilo od smeha i prštalo od pozitivne energije. Negde drugde bi kafanski gosti znatiželjno okretali glave u našem pravcu, pitajući se verovatno ko se to tako zdravo i iskreno smeje i šali u ova sumorna vremena kada je sresti nasmejano lice manje moguće nego da te udari vozilo dok prelaziš ulicu dok je na semaforu zeleno.



Na svu sreću, drage Slavica, Nale i Nada kao najvrednije su mi prekratile nervoznu šetnju ispred kafane, pred kojom su defilovi neki mladi, svečarski raspoloženi ljudi, pored automobila svadbarski ukrašenih - znak da je u istom objektu u toku u svadbeno veselje.

O eksploziji smeha, radosti, šala... o zagrljajima, nedoumice u pogledima na nailazak nekoga za koga nismo baš sigurni da je Suzana ili Slađana i širokim osmesima koji su pratili svako prepoznavanje i upoznavanje, neću vam pričati, u strahu da ostanem nedorečena. Samo znam da smo sve pitale - a kada ćemo se videti sledeći put.

Radovali smo Nedi, Jelenčetu, našoj vipovki i maskoti, Carici, našoj drugarici koja pravi neke jako lepe stvari ali neće da ima blog, dragoj Miroslavi, koja sjajno piše, Miličici, koja ima zlatne ruke, Aleksandri, koju ove večeri izgleda kamera nije htela pa se na fotografijama jedva vidi, jednoj Mileni koja nema ni Fb profil ni blog ali je sjajan drug, Olji, koja je večeras zagonetno blistala, našoj Suzani...


 






Za naše raspoloženje velikim delom zaslužno je izuzetno ljubazno i predusretljivo osoblje Dušanovog cveta - hvala ti, Agi, na preporuci. Ne samo da su bili zaista profesionalni, uslužni i dovoljno blizu kad god nam je bila potrebna neka usluga, nego su nam pripremili fantastičan meni kojim su, em reprezentovali ponudu restorana, em nas kupili kao goste za svako sledeće okupljanje (sem, onog, naravno, planiranog za Adu ili neku drugu prirodu, čim pukne lepo vreme). Em nas nisu previše otrošili, što za današnje vreme nije mala stvar.














Neću ništa da hvalim, jer ne znam šta bih pre - da li roštilj (a pred nama je bilo apsolutno sve iz njihove ponude), sosove i salate ili, pak, slatkiše. One palačinke od kojih, kako reče Milja, iskače katarakta već na prvi zalogaj ili one u šatou - posebna Agnezina preporuka, majstorski sufle ili voćnu tortu...



Za sve to imamo samo iskrenu preporuku, a mi već definišemo datum sledećeg druženja.

PS - Otkriću vam tajnu: Dušanovački cvet ima sjajnog kuvara, Radeta Vukojevića, čija je jedina mana u tome što ne želi da se o njemu govori. Uslikah ga na prevaru ;)

video

Nova Kevaipo gostuje na mom blogu


Volela bih ja da njene priče čitam i u štampanom izdanju. A dok se to ne desi, neka ih malo i na blogu.
Nova Kevaipo

Ovo nebo igra fer plej igru - za nas dovoljno da ga zovemo dom



Neki su otišli iz ove zemlje iz pukog hira, jer su i ovde mogli sasvim lepo i pristojno da žive. Neki su morali, samo da bi preživeli. Neki su tražili više i bolje, ne samo ili ne uopšte u parama, nego u uslovima dostojnim za život svakog čoveka - poštovanje, red i zakon isti za sve. Neki, jer se ne mire sa stanjem koje preti da iz statusa quo pređe u najcrnji očaj.
Ovo je jedna priča o onima koji nisu želeli, ali su ipak odlučili da odu. I to tamo, otkud je došao otac porodice u želji da život nastavi baš ovde.
Ovo je priča Violete Woble, Novosađanke koja je želela da njeno dete odrsata u njenoj zemlji. A ipak, upravo zarad njegove budućnosti, odlučila je da budućnost grade u zemlji njegovog oca:

"Volim celu planetu Zemlju i da imam dugačke ruke ja bih je volela zagrliti rukama. Ali  nemam i onda je grlim srcem.



Tata Andrew i Noah
                            Violeta i Andrew
Cela planeta je moj dom, ma gde putovali ili živeli. Jednom je neko rekao celu istinu u jednoj rečenici: ”Deci treba pružiti krila i korene“.

Follow by Email