Sandra Gucijan, urednik u Politici i Novinar: Volim da volim

- Novinarstvo je moj život, nikada ne bih mogla sebe da zamislim u drugoj
profesiji
 – Upoznala Jovanku Broz, radila intervju sa princezom Katarinom
Karađorđević, otkrivala tajne univerzuma u CERN-u, bila u dvorani u kojoj se dodeljuje Nobelova nagrada, izveštavala sa mesta pada kula bliznakinja u Njujorku 11. septembra…

Ima li šta lepše od toga da intervjuišete novinara pa vam on "odradi" apsolutno čitav posao i vaše je da samo  iskopirate tekst i postavite fotografije? E, to se meni desilo u ovom poslu... ne, zadovoljstvu predstavljanja jedne uistinu posebne osobe koju odlično znaju ne samo čitaoci Politike, već i svi koji žele da se adekvatno informišu o temi "obrazovanje", za koju je do skora u svom listu bila zadužena.




I da ne bude zabune: ovaj intervju s pravopisnom greškom u naslovu (Novinar!) a i nesavršenostima u tehničkom sređivanju (zahvaljujući ćudima Blogspota)  je planiran daleko pre nego što ću je zamoliti za to, dogovoren  mnogo pre poslednje prozivke lista u kojem radi i bio bi objavljen baš u to vreme, da se nije desila čitava ta gungula. Sandri Gucijan je svakako mesto, i to posebno, u plejadi izuzetnih ljudi sa kojima sam uradila intervjue na svojim blogovima.

Sebe opisuje ovako:

Novinar, vodolija, tetka… Volim da pomažem, da se glasno smejem, očarava me
svaki put pogled na Dunav sa Pančevačkog mosta kada se vraćam iz Zrenjanina,
volim more, vino i čokoladu, da brojim pečate u pasošu, obožavam impresioniste
koje “jurim” po muzejima u svakoj zemlji u koju odem, u stanju sam da satima
stojim ispred Moneove „Devojke sa suncobranom” koju obilazim svake godine u
pariskom Orseju…



Knjige su rasute po čitavom stanu jer je biblioteka odavno
prebukirana. Bez muzike ne mogu da živim, radio je non stop uključen, čak i kada nisam u stanu. Uz Mito bekrijo i makedonske pesme se penjem na astal u kafani, kada sam tužna slušam Laru Fabian, Balaševića ili meditiram… 



Obožavam nespojivo, poput hevi metala i klasične muzike ili ravnice i planina. Ne volim nasilje i nepravdu i više ne gledam filmove sa tužnim krajem…
Stan već osam godina delim sa dve mačke – Prgavom i Jelenom. Prgava je
odgovorna za sve što se razbije u kući i voli da se svađa, a Jelena je potpuno gluva i slepa na jedno oko, pa je zovem “moje dete sa posebnim potrebama”.



Drugari je zovu Jeka Bouvi, jer ima jedno oko plavo, a drugo zeleno i potpuno je bela. Ne bih mogla da živim bez mojih prijatelja, posebno tima za čuvanje Prge i Jeke dok skitam po svetu.

Slučajno sam rođena u Pančevu, prohodala sam u Samošu, malom selu mojih roditelja u blizini Kovačice, odrasla u Zrenjaninu. U Beogradu sam od 1990. godine, od kako sam došla na studije. Volim fotografiju, a najdraži mi je bol od plikova koje redovno dobijam od hodanja po gradu u kojem sam prvi put. Svake nedelje idem u grad poznat po pesmi “Četir konja debela”, u kojem su dve najvažnije osobe u mom životu - sestra Jasmina i njena ćerka Nađa. Volim da lutam ulicama Venecije, da sedim na najstarijem drvenom mostu u Parizu, a Niš će zauvek imati posebno mesto u mom srcu. Iako sam obišla pola zemaljske kugle, Beograd je grad kojem se uvek vraćam.

Jesam, išao sam po žene, al' i žena mi je imala slugu

Je l se ovdi čeka kod očnoga? Ma, ću uđem, nego ne znam oće li me primi, nemam knjižicu. Uput imam, ćerka mi reče, samo ti slobodno idi, tam si upisan kod nji i će te prime. A ćerka mi doktor, završila je za ono, hitno, što se sad otvara u bolnicu pa čeka da se tamo primi. Radela je u Ameriku i u Mađarsku, al neće više, oće  ovde. Pa pomaže na jednu doktorku dok se tam ne primi.

Puko mi kapilar.


Uplaši se ja kad vido oko kakvo mi je krvavo, a počelo je od juče da me boli evo ovde, u vrat, kad mi ona reče, ma sreću si ti imao te ti otišlo na oko, da je otišlo negde u glavu... Kva moja sreća, moram da sam ovde, a jedna me čeka u Banju, da se ženim. Ma, sad ima da me neće, samo da me vidi ovakvoga mladoženju.

Umeti reći - hvala

Postoje ljudi koji nesebično i bezgranično čine krupne i sitne usluge, dobra dela, radosti i zadovoljstva, bez ikakvih očekivanja u smislu revanširanja onih kojima "čine". I postoje oni koji nikada i nikome ne čine apsolutno ništa, sem ukoliko u tome ne sagledaju neki svoj interes, odnosno očekivanu dobit ove ili one prirode.




Između ove dve krajnosti je sijaset pojava, da ne kažem karaktera - od onih koji usluge čine selektivno, deleći ljude na one koji to zaslužuju i one koji ne zaslužuju ili na one kojima bi učinili manje i one kojima čine više, do onih kojima je sasvim normalno i podrazumevajuće da ipak nešto očekuju: makar jedno obično ljudsko "hvala", ako ne i to da im ti kojima pomognu ne čine makar ništa loše, ako već nemaju nameru da im ikada uzvrate nekakvim dobrim.


Sve dok je znala da nisu, sve je znala da pita

Imam prijateljicu, na 'lebac da je mažeš... ma, duša od čoveka... i zaista ni mrava ne bi zgazila. 
(Ovde sad može da usledi beskrajan spisak narodnih izreka kojima se opisuje neko ko je Čovek, ali vas neću zatrpavati time, nadajući se da mi verujete).



Priča meni, ta Duša od čoveka, priču koja sledi, a na kraju koje joj rekoh: "Nisam pametna, ajd' da pitam na blogu":

Ovo je drugarsko reklamiranje koje će vam se dopasti - Tanjine na svili slikane ešarpe

Tatjana Petrović Karabašević, slikarka majdanpečanska, o kojoj sam već pisala - ovde,  je miljenica naše hemisfere blogerskog sveta, ljubitelja umetnosti uopšte, ne samo pisanja.



Prijatno nas je iznenadila ovih dana svojim ručno slikanim ešerpama na čistoj svili. Rađene su u batik tehnici, svaka je orginal i neponovljiva - nisu rađene šablonom, a održavaju se, peru i peglaju, kao svi odevni premeti od svile. Obrubljene su ručno.

Zašto gunđaju današnje babe i dede


Koliko puta vam se prijatelj požalio: Moj otac, majka... oboje, toliko su nezadovojni, ogorčeni, ljuti, uvređeni, povređeni, smatraju se oštećenim, zakinutim... jednom rečju negativni, da više ne znam šta ću i kud ću.

Starost, sama po sebi, nimalo nije prijatna, ma koliko se govorlo i pisalo o radostima trećeg doba. To znamo svi mi koje život polako opominje, upozorava i uči da ništa nije kao što je nekad bilo... i da, nažalost, nikada više neće ni biti.



A kako li je tek njima, pitate li se kada se, ako ne glasno ono bar u sebi, sve češće prepituju koliko im je generacijskih drugova o(p)stalo, koliko lekova imaju na dnevnom redu i koliko dijagnoza na svom zdravstvenom kartonu? Kako im je, kada svoju vitalnost mere procentima zaostatka u odnosu na prošlu godinu, a uz gomilu minuseva ne mogu da nađu razloge ni za jedan jedini plus? Kako razmrdavaju kosti kada se probude, kako vide, jedu, dišu... kako i koliko se smeju?


Ponekad... a nekad i češće... i vrlo često nikad

Ponekad ne umem ništa.

Kada zapevam, što se dešava retko jer je daleko prijatnije slušati muziku u tuđem izvođenju nego maltretirati sopstvene uši da čuju ono što proizvodi moje nemuzikalno grlo, shvatim da je to što imam i dušu i nerv i gen, nedovoljno da bih i pomislila kako znam da pevam.



Kada se dohvatim popravljanja kompjutera iliti onih sopstvenih brljotina u njemu ("on me pita hoću li i ja kliktanjem na OK kažem da hoću i onda tako idem, sve dalje i dalje, da bih na kraju uvek shvatila kako sam došla - nigde") onda to neminovno obećava samo višak delova - kao kod svakog majstor-kvariša.

Ništa lakše nego prijaviti radnika... samo ako hoćeš



Došao moj rođak iz inostranstva posle jedno 20 godina i ništa mu nije jasno. Zna da je u zemlji kriza, da se teško živi i da su mnogi na ivici siromaštva, a kad hoće da popije piće u obližnjem parkiću, najčešće mora da obrne i po koji krug u šetnji... dok ne pronađe slobodan sto. Odveo ženu u kozmetički salon, a tamo svi stolovi i sve stolice zauzete, jedva su preko veze dobili slobodan termin za ugradnju trepavica.


Šta je ovo – pita, dok mi objašnjava ono što i sama znam: na tom bogatom zapadu preko dana kafići su prazni, a oni koji zalaze u njih čine to tek po isteku radnog vremena ili kasnije, uveče; kod frizera i kozmetičara se ide u krajnjoj nuždi, skupe su te usluge čak i za one koji sasvim solidno zarađuju.
A najviše se čudi zvaničnim podacima  o stopi nezaposlenosti, koji se nikako ne uklapaju sa pričom o oglasu „Potrebni radnici“, uredno zalepljenom u proseku na vratima svakog drugog lokala.

Dnevnica prosjakinje ispred Hotela Moskva i prodavačice koja joj ukrupnjuje ulov

Gotovo sam zaboravila na epizodu koju se kanim da ovde opišem, kad mi izroni iz sećanja posle čitanja ovog Meriminog teksta.



Sećam se da je bio neobično topao aprilski dan i da je baka sa zavojem oko leve podlaktice prosila, sedeći na betonu nedaleko od beogradskoh Hotela Moskva. Čini mi se, ali nisam sigurna, da je mrmljala nešto sebi u bradu, a ja sam upravo prešla ulicu, pošto sam s druge strane ulice dala 200 dinara mladiću koji je tiho koračao tik iza mene šapćući: Gladan sam, molim Vas dajte mi neki dinar, gladan sam. 

On svaki dan iznova doživljava raj - Boban Popović, brodar na najlepšem mestu na Dunavu

Ovo bi mogla da bude sasvim obična priča o dvoje ljudi koji su izveli decu na put i udomili ih i onda, kako to obično biva, ispratili ih da sami grade svoje živote, a onda završili radni vek i nastavili da žive solidno, zahvaljujući penzijama koje su stekli radeći u dobrim firmama.  Bila bi to svakako lepa priča, sa mnogo divnih detalja, svedočanstava lepote predela koji ih okružuju... idilične slike mira u kojem zasluženo uživaju i toga kako... zemaljski dani, ničim ometani, mada tako jedinstveno lepi i u lepom okruženju, neumitno ističu kroz sve one zrele godine lišene uzbuđenja, strasti, neizvesnosti... jednolično i bezobrazno predodređeni da vode ka neumitnom kraju, jednoga dana kada mu bude vreme. I koji upravo ta penzija može da podstakne, ubrza, pa i da ga prizove, taj kraj,  onda kada mu još vreme nije (bar kako tvrde lekari kada preporučuju aktivnost posle penzionisanja).


 Umesto toga, ovo je priča o tome kako život još može da bude uzbudljiv, obojen duhom aktivnosti i preduzimljivosti, a ne statičnosti koju samodovoljnost i mirenje sa činjenicama starosti može da donese. Optimistična priča o potrebi da se bude aktivan čak i onda kada se to uopšte ne mora. Da se stvara u meri ne samo trenutnih, nego i nekih budućih mogućnosti i da se onoj deci, davno otišloj iz porodičnog gnezda, stvori ne samo osnova za novi početak, već i ličnim primerom pokaže da se može. I šta se sve može.

Follow by Email